Трпеза Господња - конкретност заједничарења

Задаци за овај час

За овај час имате задатак да:

     1) одгледате 1 видео снимак;

     2) да ми потом одговоре на постављена питања (дата овде испод снимка) пошаљете на мејл.

„Владика јегарски Порфирије о Светој Тајни Причешћа“ (14:15 мин)

Видео:

(Директан линк за комотнији преглед видеа: https://www.youtube.com/watch?v=WHvuII-E5tU )

/*** Напомене:

Појашњење појма "бити достојан"("заслужити нешто") у контексту како га употребљава владика Порфирије (да би вам предавање било јасније).

Рецимо, имам уговорену са послодавцем цену моје дневнице од 10€.

Ево две илустрације - једна када ћу ја бити достојан своје плате, и друга када ће ми плата просто бити дар мога послодавца (који ја својим радом нисам зарадио, него је реч баш о дару/поклону):

          1) Радим читав дан и ја кад добијем тих 10€ - ја сам их сам својим радом заслужио, зарадио, тј. ја сам достојан тих 10€.

          2) Међутим, ако радим читав дан (и заслужио сам 10€) а мени послодавац као награду да бисер/драги камен - ја нисам достојан тог дара (тј. нисам сам то заслужио по нашем договору), већ је то искључиво дар/поклон мог послодавца и његова жеља да ме дарује (и преко мојих зарађених заслуга).

=> Овај други пример је илустрација за даривање Христово кроз причешће, које својом непроцењивом вредношћу превазилази све наше заслуге и (не)достојности!

/*** Питања уз одгледану ТВ лекцију:

1. Слушајући владику Порфирија који исказ од понуђених је тачан:
          а) Када постим, молим се, исповедам, борим са својим слабостима - ја сам достојан да се причестим - тј. Бог је дужан да ми дарује Свето Причешће јер сам га својим поступцима сам заслужио ("зарадио").
          б) Пошто ја никад нисам достојан Светог Приочешћа - ја онда не треба да постим, да се молим, борим се и исповедам.
          в) И поред неопходности да се боримо са својим слабостима, да постимо, да се молимо и кајемо (јер ти поступци исказују моју љубав и жеђ да се вратим у наручје Божије), ја и поред тог мог неопходног труда никад нисам достојан Светог Причешћа, тј. то је толико велики дар Божији да га ја никад нећу својим неким поступцима заслужити, него он увек остаје неизмерни Божији дар (поклон) за моје спасење (који превазилази све моје заслуге).

2. Да ли у Цркви сва правила за наш духовни живот (како ће строго да се пости, колико ће често да се моли, исповеда, причешћује, …) важе подједнако за све; или свештеник/духовник има обавезу и одговорност да процењује засебно за сваког верника (који му се исповеда и долази по духовни савет) шта би најбоље за спасење било за тог конкретног верника и његове снаге (колико је дорастао одређеној строгоћи поста, учесталости молитве и причешћа и сл.)?

3. За шта владика Порфирије употребљава израз „радосна туга“?

4. Шта владика означава као „центар нашег живота“?